• 01.jpg
  • 02.jpg
  • 03.jpg
  • 04.jpg

Не заборави

УБИЛИ ИХ ОНИ КОЈИМА СУ ВЈЕРОВАЛИ

Гојко
Божица     Кнежевић
Веселко

Божици, одмила Боји, Кнежевић, непокретној жени, монструми одсјекли главу. Убијају јој, затим, и супруга Гојка и сина Веселка. Сво троје су скончали у родном Видовом Селу код Дрвара

Супружници Гојко и Божица Кнежевић и син им Веселко скончали су само зато што су вољели родни праг и што су вјеровали, касније се  видјело узалуд, да им душмани неће учинити ништа нажао. Остали су у Видовом Селу, десетак километара од Дрвара, и нису хтјели ићи у избјеглиштво пред најездом помахниталих бојовника Хрватске војске и припадника Хрватског вијећа одбране.
“Најупорнија да остане била је мајка, која је тада, дакле у јесен 1995, имала 81 годину. Ни брат ми Веселко није хтио ићи са дједовине. Једно без другог нигдје нису хтјели, а ни могли. Остали су заједно. Само два дана пред пад Дрвара, дакле 12. септембра 1995, дошао сам по њих. Отац није био код куће. Чувао је овце. Он би и хтио ићи, али остао је са њима“, уздише данас Срето Кнежевић, који је, тога дана, остао без мајке, оца и брата.
Све на које су наишли побили су, највјероватније, припадници Прве гардијске бригаде Хрватске војске из Сплита, те полицајци из такозване Хрватске заједнице Херцег Босне.
“Мајка је убијена сједећи, пошто је 12 година била непокретна. Замислите колико су то били поремећени умови да су таквој несрећници једноставно одсјекли главу. Отац је убијен неколико стотина метара од куће и то у тренутку када је, највјероватније, пошао да препне коња, који је био на оближњој ливади на испаши. Брат Веселко, који је био правник у дрварском 'Грмечу', убијен је пред подрумом наше куће у Видовом Селу. Истога дана душмани убијају и нашег рођака Радета Кнежевића, који је тих дана управо дошао кући на одмор, пошто је провео педесетак дана у рову на бихаћком ратишту“, наставља Срето своју причу.
Веселко и мајка му Божица Кнежевић пронађени су, послије рата, у масовној гробници “Камен“ код Гламоча, која је откопана и из које су ексхумирана тијела чак 108 српских несрећника, углавном цивила са подручја Грахова, Дрвара и Гламоча. Ексхумација посмртних остатака обављена је 16. јуна, те 2. и 11. септембра 1996. године.
“Главу мајке ни до данас нисам пронашао... Када несрећа крене онда њу нико не заустави. Послије рата умире ми и брат Зоран, који је тридесет и два мјесеца био у рову на Грабежу. Никада ниједну смјену није изостао. Увијек се одазивао позиву за одбрану земље. Отац Гојко и рођак Раде сахрањени су на сеоском гробљу на Спасовини, неколико километара далеко од Дрвара“, опет ће Срето Кнежевић.
У масовној гробници “Камен“ код Гламоча сахрањена су и уморена тијела још много Дрварчана, односно комшија Кнежевићевих. Ту су пронађени и идентификовани посмртни остаци и старице Марије Рујевић, те Душана Бајића и замало па деведесетогодишњег Стевана Кукрића, којег су хрватски војници убили исто када и Кнежевиће.
“Опет ћу рећи. Све је могло другачије бити да су побјегли, да су отишли са свима нама. А имали су и чиме, пошто смо имали двоја коњска кола... У тору смо оставили осамдесетак оваца и великог бика. Скелет смо му пронашли са ланцем око врата на ливади код куће. Крепао је од глади. Страшно да страшније не може бити“, на крају ће Срето Кнежевић.
Листајући неке од докумената, који потврђују и присуство и акције Хрватске војске на територији БиХ, у очи падају “заповједи“ за нападе на западнокрајишке општине у љето 1995. године. У једном таквом акту, заједничком документу Министарства одбране и Главног стожера Хрватске војске, односно у “заповједи“ која је упућена Заповједништву Зборног подручја Хрватске војске Сплит (истурено зборно мјесто у селу Рујани код Ливна), и Заповједништву Прве гардијске бригаде Хрватског вијећа одбране “Анте Бруно Бушић“, којом је командовао бригадир Антун Лубурић, до у детаље су описани задаци свих јединица приликом напада на Грахово, Дрвар и Гламоч, што је подразумијевало и злочине попут оних које су Туђманови бојовници починили над породицом Кнежевић из Видовог Села код Дрвара.

 

ЊИХОВ ПОСЉЕДЊИ РУЧАК

 Радосава
Перо
Обрен                 Ристовић
Боса
Данило
Мила

Судбина и убице су хтјели да у једном дану истовремено скончају шездесетједногодишња Радосава Ристовић, њени синови Перо и Обрен, њихова сестра Боса, затим четрнаестогодишњи дјечак Данило, те Мила Ристовић

 Ни најстарији становници Горњих Велешића, али и бројних насеобина у његовом окружењу, не памте злочин који је 8. јула 1992. године снашао породицу Ристовић. О њему су, што је тада било за неповјеровати, до у детаље и сасвим непристрасно писали и сарајевски медији, упозоравајући да је “злочин у Велешићима имао далекосежне посљедице, прије свега када је ријеч о убрзаном исељавању Срба из тога дијела Сарајева“.
Владо Мркић, угледни сарајевски новинар, писао је како је “тога дана, на звјерски начин уморено шест људи и то у по бијела дана за столом, за којим су сједили и, по посљедњи пут, заједно ручали“.
Судбина и убице су хтјели да тога дана истовремено скончају шездесетједногодишња Радосава Ристовић, њени синови Перо и Обрен, њихова сестра Боса, затим четрнаестогодишњи дјечак Данило, те Мила Ристовић.
Пуцање на људе који су сједили за софром и један од највећих злочина над Србима прве ратне године извршила су, како је тада писало и у саопштењу истражних органа, “тројица неидентификованих убица који су у Велешиће дошли нерегистрованим аутомобилом, на којем су биле ознаке ТО“.
Коме су сметали Ристовићи, честита породица чији су коријени у овом сарајевском крају стари више стотина година? Коме је сметао честити човјек Перо Ристовић, народни посланик? Коме је сметао његов брат Обрен, који се бавио пољопривредом? Коме је сметала њихова тешко болесна и непокретна мајка Радосава? Коме је сметала Боса, Перина и Обренова сестра? Коме је сметао прелијепи дјечачић Данило? На ова питања могли би да одговоре само џелати и људи без ума. Убице помућеног разума.
У свједочењу пред полицијом исказе су, послије покоља, дали и муслимани, истичући да такав злочин никада прије нису видјели. Мушан Баловић тада је изјавио да му је “било тешко“, јер је “са њима одрастао“.
“Оно што сам видио било је ужасно. Посебно су ме ганула мртва тијела дјечака Данила и непокретне баке, којој су ноге биле изрешетане рафалима“, свједочио је тада комшија Ристовићевих, Мушан Баловић.
Истражитељи су се тада сложили у томе да Ристовиће ипак нису умориле њихове комшије.
“Као да је неко пратио да ли су сви унутра, како би их касније све редом могли рафалима покосити. Срби су тада били без оружја, које је одузето чак и од оних који су, претходних мјесеци, са муслиманима били заједно на стражама. Све српске куће у Горњим Велешићима, још прије убиства Ристовића, претресене су, а некако у исто вријеме изгорјела су и имања српских породица Буха, Николић и Марић“, писали су тада сарајевски ”Дани“.
“Сви надлежни органи врше интензивну потрагу за починиоцима злочина и у најскорије вријеме могу се очекивати конкретни резултати потраге, о чему ће јавност бити одмах обавијештена. Без обзира на мотиве, националност и вјерску припадност извршилаца овог недјела, оно је директно усмјерено против суживота и на линији је оних снага које желе да угрозе основе нашег система. Увјеравамо домаћу и свјетску јавност, а посебно грађане српске националности, да ће државни органи заштитити њихову личну и имовинску сигурност и то свим мјерама које им стоје на располагању”, писало је тада у саопштењу којег су потписали тадашњи министар унутрашњих послова Јусуф Пушина и министар одбране Јерко Доко.
Није сигурно да ли би се данас посрамили, покајали или бар нешто, што приличи људима, урадили, да се макар подсјете на извјештај о злочину којег су тада потписали, а због којег више нико и не мисли одговарати.

 

 Зло какво је мало гдје виђено

 

Дикосава
Милош            Маринковић
Милован
Раде

 Милојка Маринковић, данас Бибић, која живи у Сребреници са супругом и двоје дјеце, оца Милоша још није пронашла, док су троје њених преосталих најмилијих сахрањени на гробљу у Милићима  

 Подравање је било највеће и етнички чисто српско село у сребреничкој општини. Прије рата бројало је осамдесетак домаћинстава, а данас ни трећину. Зло су, и овој насеобини, са собом донијели ратници Насера Орића и муслимани сребреничког краја и то одмах прве ратне године.
Тако је, у акцији муслиманске војске 24. септембра 1992. године и приликом напада на село, у Подравању убијен 31 становник, док их је двадесетак нестало. Ни данас, послије толико година, o многима ништа није познато.
Крвавог јесењег поднева, дакле у само једном дану, уморена је и четворочлана породица Маринковић.
”Мајка Дикосава у том хаосу оставља већ убијеног сина, а мога брата  Милована, те мога оца, Дикосавиног супруга, Милоша. Пошла је јадна да помогне свом другом сину Радету. Био је рањен и намјеравала га је пребацити до прве болнице како би га спасла смрти. Орићеви крвници, међутим, хватају мајку, која их моли да поштеде живот њој и њеном рањеном Радету. Нису је послушали већ су их обоје уморили и измасакрирали”, сјећа се кроз сузе Милојка, једина из породице Дикосаве и Милоша Маринковића, која је, пуким случајем, преживјела монструозан злочин којег су починили сребренички муслимани.
Милојка, данас Бибић, која живи у Сребреници са супругом и двоје дјеце, оца Милоша још није пронашла, док су троје њених најмилијих сахрањени на гробљу у Милићима.  
Иначе, у извјештајима ратних репортера, који су били свједоци овог злочина, наводи се да су “у том бјесомучном нападу убијени безмало сви затечени становници Подравања, као и њихови браниоци, углавном мјештани овог села. У овој акцији заробљено је пет мушкараца, цивила и бранилаца, који су потом одведени у сребреничке затворе. Ти заробљеници су средином октобра 1992. године размијењени. Остали, међу којима је доста жена, дјеце и стараца, поубијани су. Сва имовина, прикупљена љетина, храна и стока су опљачкани, а куће и остали објекти разорени и попаљени. Село је остало пусто и даље на сталном удару муслимана из Сребренице. Многе од жртава убијене су на најсвирепији начин, одсијецањем главе и појединих дијелова тијела, разбијањем лобање тупим предметима, расијецањем стомака, клањем... Запрепаштен овим монструозним злочином огласио се, посебним саопштењем, Синод Српске православне цркве, а Његова светост, данас упокојени, патријарх Павле одржао је помен невино страдалим мученицима. Слике масакрираних Срба овог села пренијеле су тада у својим емисијама многе домаће и стране телевизијске станице.
Зло и злочин у Подравању, прве ратне године, мало гдје jе виђен.

 

Шесторо од срца отргнуто

 

Драган

 Јанко

Радмила

За само неколико дана послије окупације Трнова, муслимани комшије, уморили 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи. Зла судбина, задесила је и Маринка Бјелицу, који је у посљедњем ратu изгубио два сина и кћер

“Данима послије сахране тражио сам главу мога Драгана. Нашао сам је, а потом откопао његов гроб и сам је похранио у раку. Све сам то скривао од моје супруге... Два пута сам сахрањивао Драганове посмртне остатке. Ни сам не знам како сам све то могао издржати и преживјети. Ни сам не знам како данас могу проћи поред кућа мојих комшија муслимана који су, за вријеме посљедњег рата, у Трнову починили овај и бројне друге злочине”, почиње причу Маринко Бјелица, човјек који је у рату изгубио два сина и кћерку. Мало послије остао је и без оца, мајке и супруге.

Драган је скончао на Рогоју изнад Трнова. Убили су га на најсвирепији начин... Муслиманском јединицом која је починила овај злочин командовао је неки Хрват из Сарајева.

Други син Јанко тек је напунио 21. годину када су га убили и то на Сестаљеву код Трнова, поткрај јула 1992. године.

“Био је к'о од брда одваљен. Два метра и још два центиметра висок. Лијеп к'о слика... Са првим данима рата прикључио се Трновској чети. Борио се да одбрани земљу и у тој борби погинуо”, уздише Маринко.

Осамнаестогодишња кћер Радмила била је везиста и болничарка у једној од јединица српске војске. У септембру 1992. године погинула је на локалитету Чакле на Игману.

“Са њом су у смрт отишла још 24 српска јунака. Убила их је граната испаљена са једног од положаја муслиманске војске на овој планини”, наставља Маринко своју трагичну причу.

И када је очекивао да од овог зла већег не може бити, Маринко остаје и без оца Јове и мајке Босиљке.

“Срце им није могло издржати. Пукло је за унуцима... Прво је умрла мајка, а годину дана касније и отац. Моја супруга Славојка, Радмилина, Јанкова и Драганова мајка, носила се са тугом и болом док и њу срце није издало... Њих шесторо ми је отргнуто од срца”, уздахну Маринко и зашути. Покушао је сузе скрити. Није успио...

Маринко ни дједовине више нема. Нема, јер су, горе у Врбовику, умјесто родних огњишта данас остала само згаришта.

“Све што је могло да гори и што је било на темељима сравњено је са земљом. У мом родном Врбовику данас аветињски мир и дједовина зарасла у коров. Никог од сељана... А сви су били истог презимена, Бјелица”, на крају ће Маринко.

У Маринковој кући у Трнову наврате данас Јанкови, Драганови и Радмилини и школски и ратни другови. Дођу да са Маринком прозборе коју. Да се сјете дана које треба што прије заборавити, али не и опростити онима који су, за тих дана, злочине починили. Да се сјете времена у коме су, за само неколико дана послије окупације Трнова, муслимани, данас Бошњаци, уморили 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи - жена, дјеце и стараца.

Само Милена Витковић остала је без десеторо својих најближих. Приликом напада на село Ледиће муслимани су јој уморили два брата, снахе и дјецу. Њих десеторо.

“И нико за злочин у Трнову није до сада одговарао. Сви се праве и слијепи и глуви. А зна се и ко је злочин починио гдје се тај злочин догодио... Зна се да су руке највише биле крваве Едхему Годињаку, Хаму Кадрићу, Меху Терзи, Хамди Рамићу и Ејубу Велићу. Сви они и данас шетају Сарајевом и Трновом. И опет ником ништа”, каже Недељко Митровић, предсједник Републичке организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Републике Српске.

Исплакане сузе

Радивоје
Јован
Никица
Новица
Анђа
Драган


Несрећној старици Божани Делић, комшије муслимани уморили четири сина, кћерку, унука, три зета.... Божана је, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство

Рана може само на трен зацијелити, али никада не може престати да боли... Она гуши и пати несрећника... Она не да да живиш живот у миру и спокоју. Зло посљедњег рата мало кога је тако тешко снашло као што је погодило старицу Божану Делић из Црквина код Горажда.

Они од којих се најмање надала да то учине, дакле од комшија муслимана, који су се, нико не зна колико пута и најели и напили на кућној нумери Делића, побили су јој све што је имала. Уморили су јој четири сина Радивоја, Јована, Никицу и Новицу.

Душманима ни то није било довољно па су угасили животе и кћерке јој Анђе и унука Драгана и животе три зета и још четворо најближих!!! Старицу и болесног јој супруга Владу муслимани су истјерали из куће и натјерали их да оду далеко од родне куће и дједовине, коју су те комшије муслимани опљачкали и уништили... Старицу и супруга Владу нису хтјели да убијају. Оставили су их да пате како би се имали чему наслађивати. Зло се догодило када се рат, у земљи јада и чемера, тек распламсавао и када су, посебно у горњем Подрињу, муслимани тек почињали свој крвави пир. Када су тек почињали убијати људе које су познавали и код којих су увијек, за свих претходних времена, добијали и хљеба и воде. Код којих су их увијек чекале раширене руке добродошлице.

Да несрећа буде већа, а зло теже побринуло се Тужилаштво БиХ, које је још нијемо, иако је све знано и када је у питању страдање Делића из горажданских Црквина. Делићима су дошли главе нико други до синови комшије им Алије Ерака, Мидо и Лиде, те њихов брат од стрица Салко. Причала је то, за живота, и несрећна старица. Помињала би старица и Османа Субашића, команданта муслиманске војске у овом дијелу Подриња.

Старица је некадашњем ратном репортеру и великом српском борцу Душану Марићу, дјетету херојског Купреса, испричала причу коју могу само душмани режирати.

"Истога дана кад су починили злочин, пред нашу кућу дошао је Наско Шврака, из села Чивићи. Био је то син нашег познаника Шерифа. Позвао ме је да изађем. Када ме је угледао, рекао ми је: 'Муштулук Божана, синоћ смо ти убили Радивоја.' Касније ми је у кућу дошла и Хана Спаховић и рекла ми да је мој Радивој убијен и закопан поред 'Цементаре' у Витковићима. Хана ме тјешила: 'Немој Божана плакати. Нема ти вајде. И ја сам изгубила сина па шта ћу. Не могу жива у земљу", свједочила је старица.

Рана може зацијелити само на трен, али никада неће престати да боли. Она гуши и пати несрећника. Она не да да живиш живот у миру и спокоју. Знала је то несрећна старица Божана Делић, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство.

operativni tim cir